Mislim da nema osobe u ovoj državi koja može dati jedan odgovor na pitanje u čemu je problem sa našim obrazovanjem. Možda članak na ovom linku daje samo natuknice svega onoga što muči naš obrazovni sistem.
http://www.6yka.com/novost/34199/horori-visokog-obrazovanja-republike-srpske
Ja sam vrlo malo vezana za Univerzitet. Iako sam izabrana u zvanje, praktično predajem samo jedan predmet kao vanjski saradnik i nisam kompetentna da pričam o suštinskim problemima. Mada nas oni susreću kroz TV i novine i donekle ljudima daju pravo da budu skeptični i misle da je svako živ na ovom svijetu kupio diplomu (ili napravio doktorat za 18 mj :).
Ipak znam da ima mladog kadra koji je voljan ostati na fakultetu i koji se istinski trudi da doprinese nauci i kopa kako zna i umije da to i ostvari. Koriste se razni EU projekti koje fakulteti pokušavaju da implementiraju, ljudi odlaze vani na specijalizacije, rade u prestižnim laboratorijama, pišu neke radove i knjige, ali sve u svemu to je jako malo, nije sistemski riješeno i nije podržano od odgovarajućih struktura.
Mada moram da priznam da sam upoznala novog kantonalnog ministra Marjanovića i da samo mogu reći – pravi čovjek na pravom mjestu. Nadam se da će izdržati tamo i napraviti nešto. A i on sam je primjer kako se i bez podrške može napraviti prestižni institut za genetsko inžinjerstvo, napisati doktorat, objaviti rad, napisati knjiga.
Dakle takvih ljudi ima. Ali ih je malo. I nikako da dočekaju da ovi stariji odu u penziju pa da nešto više naprave na fakultetima. Teško je pronaći podršku među starim kadrom, jer ljudi ne razumiju šta znači moderno obrazovanje. Priznajem, da sam ja student, i meni bi sadašnji sistem ubio želju za učenjem.
Drugi problem je način izvođenja nastave. Znam ljude koji godinama predaju jedno te isto, na isti način. Neki još uvijek diktiraju na predavanjima. I toga ima puno. Ali znam i one koji mijenjaju predavanja, koriste najnovija saznanja, koriste moderne tehnologije, video prezentacije, časove sa edikativnim vježbama, ne traže da studenti bubaju napamet. Ali je takvih malo. I da bi neko bio kreativan u nastavi, prvo mora predavati predmet koji nudi mogućnost da iskažeš kreativnost (ne fiziku ili matematiku) i mora vidjeti kako to rade drugi. A malo je takvih mogućnosti posebno ako nisi studirao ili specijalizirao vani. Ako si "našeg fakulteta list" ne postoji mogućnost da spoznaš "drugačije".
Ali ja nisam htjela da pišem o fakultetima i našem obrazovnom kadru. Ja sam htjela da pišem o našim studentima. I da problem posmatram samo kroz iskustvo koje imam na svom predmetu koji je jedan od prvih sa kojim se studenti susreću kada zakorače na fakultet. Dakle još uvijek "neiskvareni" i ne znaju šta ih je snašlo. Al šta ću sada, odužio se ovaj post pa će opet ostati za naredni…
Prvi problem je to što se studira jer se “mora studirati”.
a) Zato što je “in”.
b) Rekli mama i tata.
c) Bolje i to nego raditi sa 18.
Nemotivisani. Ne nadahnuti. I bez znatiželje.
Drugi problem je što te demotivišu po samom dolasku na fakultet. Sada kada pogledam unatrag, shvatim da ja npr. na dodiplomskom nisam davala ni 1/3 sebe. Nisu me zainteresovali. Oslobodili. Upisala sam ono što sam žarko željela, i čim sam došla na fakultet znala sam da to nije to.
Ja sam od studija očekivala da me nauči misliti “široko”, učiti, povezivati, eksperimentirati, drugačije sagledavati… a na fakultetu koji je “dušu dao” upravo za takav pristup skupili su me u šablone, funkcionalističke sheme, časopise (ne knjige) stare po 50god, projekte bez mašte, bez slobode, bez eksperimentisanja…
Odrezali krila.
Završi projekat, Uči iz skripti, Položi ispit. I de više završi taj fakultet.
I treće… iako je bolonjski sistem trebao osloboditi studente i navesti ih ka istraživanju predmeta i teme, ponuditi neki novi pristup istom, zapravo im je samo stavio dodatni kamen na leđa. Kada vidim kako profesori “sprovode” (ne provode, nego baš sprovode) bolonju i šta se sve tu mućka i komponuje… taj šalahbajzerski pristup ka studiju mi skoro dođe kao nešto normalno.
Note to myself: nenadahnuti se piše zajedno 🙂
ja mislim da je sistem u BiH i vani toliko razlicit da ja uopste ne mogu da zamislim ni u najludim snovima predavanje na kojem profesor diktira…
ali ono sto mene zastrasuje to su oni komentari na proslom postu gdje studenti opravdavaju prepisivanje. mislim nismo vise u komunizmu gdje onaj ko se pobuni ide na goli otok. ako ikada sada u ovo doba demokratije, interneta i medija studenti imaju vise mogucnosti nego ikada da poduzmu nesto i naprave neke promjene. ako ne radi sebe onda radi generacija koje dolaze tj svoje buduce djece. ali izgleda lakse je prepisati..
Mozda nije problem u obrazovanju. Mozda je problem u tomu sto djeca studiraju u drzavi koja im nudi nista. Prospekti za posao su jadni a ako si guzonjin sin onda nema zime (mozes raditi a i nemoras, jer ti si guzonjin sin :-).
Moji prijatelji koji zive u Bosni su 1. novinarka 2. profesor historije 3. farmaceut 4. doktor 5. advokat i da nenabrajam vise svi do jednoga gledaju kako ce bjezati vani. Novinarka je ustvari otisla u Svedsu i sada zivi tamo. Ja koja zivim vani tako jarko zelim nazad a oni svi zele svoje znanje prenijeti negdje drugo. Neznam, sve mi je to nekako tuzno jadno i cemerno.
Sa aspekta bivšeg studenta mogu reći da je problem u autoritetu profesora koje ja ne mogu da cjenim jer ljudi nemaju dana prekse u struci, a uče me kako ću primjeniti propise kad budem radila i insistiraju da na testu pišem definicije za koje sam redovno pravila džonove. Problem je u nedostatku sankcija za studente aljkavog ponašanja, ali i u nedostatku sankcija za profesore aljkavog ponašanja koji gube pravo predavanja samo na unverzitetima na kojima je dokazano da su povaljivali studentice, a na univerzitetima gdje nisu to radili mogu i dalje nastaviti sa svojom profesorskom djelatnošću. Nisam čula da je u BiH, neko izgubio pravo na školovanje i izgubio licencu za obavljanje djelatnosti za koju se “školovao”. Autoritet izbija iz osobe koja ima znanje i u koju studenti gledaju kao u magnet ne bi li pokupili što više tog znanja. Imala sam samo jednog profesora koji bi za vrijeme pismenog ispitima, studentima podjelio pitanja (svakom različita) i izašao iz prostorije dok se pisanje rada ne završi. Tom divnom liku niko nije prepisivao, nije bilo potrebe jer smo sve naučili na njegovim predavanjima, koji smo s velikim žarom upotpunili literaturom koju nam je savjetovao za bolju ocjenu.
nešto je trulo u državi danskoj :)))
ma slažem se sa svim komentarima jer su svi istiniti i svi odslikavaju djelić mozaika.
ali opet kažem, u svakom žitu ima kukolja ali u pozitivnom smislu. ljudi koji se trude, samo ne mogu da izađu na vidjelo.
mene brine nešto drugo o čemu ću nastaviti u narednom postu :)))
Mali primjer – moj profesor je počeo predavati na fakultetu kada se moj otac upisao u srednju školu 🙂 još uvijek predaje a moj otac naredne godine ide u penziju.
I by the way uvijek nam diktira predavanja 😀
Sistem obrazovanja neću komentarisati jer jedno vuče drugo a tome, barem u Bosni, nema kraja.
Mene zanima da li tvoji studenti dolaze na tvoja predavanja zato što moraju (radi potpisa ili čega već) ili dolaze jer vole tvoje predavanje, kakve im praktične primjere daješ i kako mogu iskoristiti znanje iz predmeta koji predaješ u poslu za koji se školuju. Nekako si postavila da je sve greška studenta koji je nepismen i nezainteresovan pa prepisuje, a ne daješ neki kritički osvrt da li takvo ponašenje proističe iz grške koju pravi profesor. Čisto poređenje ko je kriv (znamo da je sistem, ali kao pojedinac kako biti out od tog pravila ponašanja).
draga eni, ukratko samo: dolazak n a predavanje nije obaveza, ali svi dolaze i da, predavanja nisu suhoparna, ima svega od tereske posjete, video prezentacija, filma, simulacije industrijske proizvodnje – vjezba za plastelinom itd.
dakle svega u samo jednom semestru :)) ne mislim da studenti ne vole moj predmet. čak dobiju i čokoladu na ispitu 🙂 – za bolju koncentraciju 🙂
e pa svasta! sad ce da se predavac pravda studentu koji bez stida priznaje da je prepisivao. tragikomicno.
Ja kad sam došla na fax bila sam puna elana i napokon oslobođena predmeta koji me uopšte ne interesuju, spremna da se posvetim samo onome u čemu sam se već dokazala da sam dobra, i da to još više i poboljšam i produbim. Na prvoj godini sam u prvom semestru položila sve ispite od prve, jer sam se trudila cijeli semestar. Vježbe, predavanja, nikad ništa nisam propustila. Zvali su me štreberkom, ali ja to nisam bila. Imala sam dobre ocjene, ali nisam bila zlatni student. Učila sam redovno, imala uvijek stav i mišljenje. Od profesora najviše smo imali gostujućih jer pobogu nemamo kadra (ovo ću i kasnije spomenuti). Profesorica fonetike i fonologije nam ja bila iz Beograda, i kad je žena donijela projektor da nam pokaže prezentaciju sa svojim predavanjem (2006.godine) mi smo se smijali. Pazi to – prezentacija. Ja sam uživala, i osim što mi je to već bio omiljeni predmet, sam pojam nastave za samo taj jedan od 12predmeta na prvoj godini je bio vrhunski. Fonetika takva kakva jeste meni je bila zanimljiva jer smo učili pravilno izgovarati svaki glas i ta se žena toliko unosila u to, sa žarom nam pričala kako izgovoriti koju riječ pravilno da bismo i mi sutra djecu podučavali na ispravan način. Asistent tog predmeta je posebna priča. I on je nama donosio čokolade na vježbe, pa kad bismo stavili čokoladu u usta tražio je da izgovaramo određene glasove, da nam na taj način pokaže kakve smetnje djeca mogu imati koje im mogu biti problem u pravilnom govoru. Jedan dakle predmet. Zatim smo dobili jednog Pakistanca koji nam je u zamračenom amfiteatru književnost pričao svojim izvrnutim izgovorom i za svaku je priču (Faust, Izgubljeni raj, Šekspirove drame, Getea) imao drugačije predavanje i ambijent. To isto nikad neću zaboraviti. Enver Kazaz i njegove bobe, cigaru u uglu usana i neprestano pričanje nisam podnosila jer je više izgledao kao klošar a ne akademik, bez obzira koliko on načitan bio. Eh revolucija je krenula na drugoj godini, akademska 2007./08. kada nam je došao doktor dikcije D.A. i do kraja mog školovanja ostao na predmetu književnosti. Bio je strog, tražio je da se čita, predavanja su mu bila predobra. Svirao nam je klavir, čitao poeziju, vodio na časove u prirodi, donosio narandže, promovisao zdrav život, zdravo razmišljanje, i nikad nije sputavao studenta niti je o nama stvarao mitove kako su to radili drugi DOMAĆI profesori (jer on se školovao vani, a naš je). Kod ostalih je bilo ako si jednom dobio 10, automatski ćeš i sl put, a onaj ko dobije 6 prvi put degradira se na svakom sl ispitu i gleda se na njega sa visine.
Imali smo profesoricu koja je baš old school. Ona dođe, piše na tabli gluposti i teze, kopiramo dijelove knjige, suhoparno čitamo, testove radimo samo na bubačenju, na onom što smo prepisivali sa table ne predavanjima, a uz sve to, ona je ta koja je mislila da student vrijedi samo onoliko koju ocjenu dobije i da više ili manje od toga nit može nit smije.
Moji su mi studiji dali tako puno znanja struke koju sam izučavala, ali znam tako puno o nekim nebitnim stvarima, a na diplomi mi stoji profesor. Nisu me ničemu naučili o nastavi, o metodama rada sa djecom, o poteškoćama i problemima sa kojima ću se susretati. Nisu me naučili kako da napišem pripremu, već su mi je samo nametnuli i rekli – na drž’ je i napiši istu. ok, spoznaš ti kako to ide, sve super. Znaš kako ćeš koju nastavnu cjelinu ispiričati, ono napamet, i u idealnim uslovima, ali u realiji kad dođeš ‘na teren’, pred razred u kojem je svako dijete različito i drugačije razumije i uči i spoznaje, ne vrijedi ni moje znanje fonetike, Fausta, Šikspira, a ni ono što sam prepisala sa table old.school.profesorice. Lahko je donijeti čokolade i narandže ili narediti da se kopira knjiga ili skripta, pa hajd i đonove za prepisivanje napraviti, kako napraviti strastvenog akademskog građanina koji će da uživa u onome što je naučio? kako napraviti dobrog profesora koji će znati odgovoriti izazovima sa kojima se bude susretao? naš sistem to ne zna, i još je daleko da spozna.
Ljetos smo imali seminar sa profesorima iz Amerike i kaže jedna od profesorica da tamo na kraju svake godine profesor ide na disciplinsku komisiju ukoliko ima dijete koje pada iz njegovog predmeta. Pitamo mi zašto? zato što nisi sposoban da ga naučiš nečemu a završio si fakultet za to. Pedagog si nađi metodu pa mu prenesi svoje znanje. Do profesora je. Mi zinuli. Tad sam baš gledala lica kolega profesora, svi pogubljeni ono tipa ‘čuj do mene, a on pada’?
Elem oprosti ja se raspisala.. zanima me obrazovanje, i da budem bolja u onome što radim, pa jako strastveno reagujem. 🙂
evo jedan link – http://www.youtube.com/watch?v=y_ZmM7zPLyI
p.s. vezano još samo za doktore – svi asistenti koji su mi držali vježbe 4godine faxa, su najdalje prošle godine doktorirali. Zašto onda naši univerziteti nama i dalje dovode kadar iz drugih država (hajd da nama dođu neki svjetski stručnjaci već nam dolaze profesori iz Hrvatske i Srbije)? Isti onaj asistent sa fonetike i fonologije je doktorirao kad sam ja diplomirala, dakle prije dvije godine, a super dobre vježbe drži. Zašto se njemu ne dadne prilika da bude profesor tog predmeta da nam ne dolazi ova iz Bg sa svojim projektorom? Vidim da su uložili malo u zgradu Filozofskog faxa, vrata su klizna, unutra okrečili, sredili, valjda su za jedan odsjek dobili po jedan projektor da ovaj NAŠ, TUZLAK održi svoja jednako dobra predavanja. Al nejse, o nama i našem uvijek se može trabunjati…
Ne znam Traty, prepisivanja je uvijek bilo i bit će, a čemo to konkretno dovodi i kakvu štetu prepisivanje pravi ostaje neutvrđeno. Polazišna tačka si ti kako da se nosiš s prepisivanjem i da li je pametno da budeš jedan od filtera sistema kroz čije sito i rešeto ne prolazi sve ko voda.
Samo kratko – skamenila sam se na ono DA NEKI JOŠ DIKTIRAJU NA FAXU! Sjećam se toga iz škole i danas sam tako ljuta na tu praksu… To je svojevrsni zločin prema djeci kojoj se mora i treba dati mnogo više od toga…